Spavaš li mirno Andriću Ivo

Prije otprilike mjesec-dva su srušili stari most kod Incela. Milion stvari se poklopilo pa sam baš u tom trenutku prolazio preko novog mosta i prisustvovao tom prilično istorijskom događaju zajedno sa ne više od 5-6 ljudi, uključujući i radnike koji su ga rušili. 

 Takođe, taj dan sam odlučio da kupim novi telefon jer sam čekao bar pet minuta da dođe taj svečani dio sa rušenjem i kad je on napokon došao nisam uspio da upalim kameru na vrijeme jer je telefon odlučio da mu je pokretanje kamere prevelik napor. Moj telefon počinje da razvija neku vrstu ličnosti. Ima svoje dobre i loše dane, nagle promijene raspoloženja i tome slično. 

Možda ga zbog toga još uvijek nisam zamijenio. Nekako ga razumijem.

Nego, slušam Ar I Em i nešto sam u nostalgičnom modu. Kontam, srušena su tri mosta moje mladosti. Od toga dva u zadnje tri godine. Onaj kod toplane je skončao negdje prije desetak godina. Vitaminkin su odnijele poplave 2014. a evo, Incelov je bez puno frke otišao oko  ‎October ‎17, ‎2017, ‏‎15:40:57.

Imam priču o svakom od njih.

Stoti post

Ovo je stoti post. Povodom tog jubileja popričali smo sa ljudima koji imaju neke veze sa Reciklažom.

PUC

RECIKLAŽA: Ćupe buraz, sljedeći post je stoti pa, pošto smo na neki način ti i ja započeli sve ovo sa blshowom prije pola života, red bi bio da kažeš nešto o Reciklažinom jubileju.
PUC: Ja ću staviti lajk, ništa se ne sikiraj.
RECIKLAŽA: Oke to, nego imaš li šta da kažeš povodom stoposta?
PUC: lajk
RECIKLAŽA: Oke, fala Puce. Čujemo se za 200. post.

Dvije strane svake priče

-----

Ovo je istinita priča. Opisani događaji su se desili u Banja Luci 2014. Na zahtjev preživjelih imena su izmjenjena. Iz poštovanja prema mrtvima ostatak priče je ispričan onako koko se desilo.

-----

JEDNA STRANA

Ćup i ja prolazimo kroz Trapisku šumu. Mrkli je mrak i ne vidi se prst pred nosom, tako da sam nosom udario u prst koji sam stavio ispred sebe. Odlučim da je vrijeme da upalim svjetlo na telefonu i da tih pola kilometra pređemo sa što manje nepoznanica ispred sebe.

Evo šta sam naučio: Karl Uve Knausgor

Već odavno želim da napišem nešto o Karlu Uveu Knausgordu ali nekako... nisam. Jebiga, šta mogu. I, prije neki dan, naletim na prilično zanimljiv intervju koji je dao za britanski Esquire. Tj. nije baš intervju al' Esquire ima taj serijal pod naslovom Evo šta sam naučio (What I've Learned) u kojem razne poznate ličnosti govore o tome do kakvih su spoznaja došli o sebi, životu i svemu ostalome. Karl Uve je bio u izdanju od 18. avgusta. Dole je prevod tog intervjua.

 

Evo šta sam naučio: Karl Uve Knausgor

Upoređivati mene sa Prustom je isto kao upoređivati šestu ligu sa Premier ligom. Jednostavno je smiješno. U traganju za izgubljenim vremenom je romančina, bar ja tako mislim.

Najgori savijet koji sam dobio bio je od mog oca, dao mi ga je kada je saznao da ću se baviti pisanjem. Rekao je: "Mora da piješ, onda ti popuste urođene kočnice i postaješ kreativniji." Tako se ne radi. Radi se upravo suprotno. Nikad nemoj pijan pisati. Čitava poenta je da dođeš do tog stanja svijeti sam, bez ikakve pomoći raznih supstanci. 

Spontanost i sparina

E, gdje ćeš? 
Mislim da ću na Demofest.
Jel to danas?
Da, i juče i sutra. Hoćeš sa mnom?
Ne mogu, sutra radim. Kad će onaj fazon na Kozari? Hoćemo na Kozaru?
Prvo da probam stići na Demofest.

Vozim biciklo. Malo sam nervozan zbog toga. Ne kažem da su mi na svakom Demofestu ukrali biciklo, ali kažem da su svaki put kad sam biciklom išao na Demofest... ukrali biciklo. Stajem kod prve prodavnice, kupujem rum, kupujem kolu. Previše je sparno za skoro devet naveče. Brzinski ispijam koktelčić sačinjen od ruma i kole. Kofein me polako hvata, razbuđujem se. U Boriku kupujem novi rum i novu kolu. Ovo neće dobro da se završi. Cijeli dan uglavnom jedem lubenicu... tako da... Al' nema veze, gore ću kod one pekare pored Bonija da kupim sendvič. Zatvorena! Ovo je bar peti put u ne tako puno vremena da spoznajem tu tužnu činjenicu da je pekara pored Bonija zatvorena. 

Pijano trčanje, Svi su u pravu i Indijansko pero - razriješavanje

Dolaze nam neki rođaci koje nismo vidjeli dvije godine. Kontam kako da se izvučem, nedelja je i opcije su mi sužene. Izguram nekako prvih pola sata, sva ona kul pitanja kako posao i kad će ženidbam. Fore poput kad sljedeći put dođemo ima dječica da ovuda trče. Kontam, baš super, ako se budu držali tok kriterijuma za sljedeći dolazak ima da ih ne vidimo baš dugo. 

Nakon 45 minta mi sine ideja da bih mogao da kažem da idem na sat-dva da pomognem drugu sa preseljavanjem. Kažem upravo to. Vučem se po gradu. Javim se prijatelju koji stvarno treba da se seli, ali za sedam dana. Kupim nekog alkohola i odem do njega. On je kao odustao od alkoholisanja jer se prošle sedmice prebio ko stoka. Šta ću, popijem i njegov dio. Sad se već osjećam sposobnim da podnesem još koji razgovor sa rođacima. Krenem kući ali vrijeme je tako dobro - ono, kao kiša će il' neće, ni tamo ni 'vamo. Ajde na po još jednu rum kolu i malo meditiranja pored Vrbasa, to nisam radio desetljećima. Muzika sa empetri plejera i rum me rastaču. Spreman sam! Idem da budem najrazgovorljiviji rođak ikad. Dođem kući - gosti otišli.

We Lost The Sea - Departure Songs

 A Gallant Gentleman 

Britanski tim predvođen Robertom Falkonom Skotom započeo je svoj pohod prema Južnom polu krajem 1911. Nadali su se da će biti prvi ljudi koji su stigli na najjužniju tačku na Planeti. Tamo su stigli 12. januara 1912. samo da bi shvatili da ih je u njihovoj namjeri pretekla ekspedicija predvođena Norvežaninom Roaldom Amundsenom.

 
Slomljeni tim saznanjem, krenuli su nazad u bazu udaljenu preko 1000km. Ono što slijedi je putovanje puno ekstremnog vremena,  povreda i promrzlina. Prvi je poginuo Edgar Evans, tako što je upao u ledeni procijep. Mećave nisu popuštale tako da im je napredovanje bivalo sve sporije i sve teže. Zalihe hrane su im se ubrzano smanjivale. Kapetan Lorens Outs, bivši britanski vojni oficir, znao je da njegova užasna gangrena izazvana promrzlinama usporava sve i da zbog njega gube dragocijeno vrijeme. Predložio je da nastave bez njega. Svi su odbili tu ideju. 

U noći 16. marta 1912. Outs se ustao, okrenuo prema ostatku ekspedicije i rekao "Idem malo napolje, moglo bi potrajati" ("I am just going outside and may be some time"). I tako, bosonog, izašao u ledenu noć.

Njegova žrtva, nažalost, nije spasila ostatak ekspedicije ali njegovo djelo je ostalo upamćeno kao herojsko.

Orkanski visovi + ko mrzi internet i Pepsi?

U petak je duvao takav vjetar... da više nisam bio u Kanzasu. 

Veze...

Nego, stvarno, baš je pirkalo u petak. A ja na biciklu, pokušavam da držim pravac. U jednom u trenutku je vjetar duvao sa moje lijeve strane, a onda je odlučio da me iz sve snage rukne sa desne, pri tom još dižući ogromni oblak prašine od pijeska, kamenčića i srče koja je bila na biciklističkoj. Best. Dej. Evaaaa.

Kad smo kod bicikla - pukla mi guma. Opet. Četvrti put u šest mjeseci. Ovaj put prednja, ona nije do sad nikad pucala. I, da, kad kažep pukla guma, ustvari mislim da se probušila na neko staklo, plastiku, tako već nešto. Na to su mi skrenuli pažnju, i otvorili mi oči - moje gume ne pucaju, one ustvari bivaju probušene! TA-da-DAA! To mijenja sve. Osim guma. Gume sam morao sam da zamjenim. Ubacio sam novu i unutrašnju i vanjsku, nije se štedilo. Sad praktično imam obe nove unutrašnje i vanjske gume. Javim kad jedna od njih rikne.

Baš na dan kad sam zamjenio gumu, pročitam negdje na netu da su likovi pronašli gumu koja ne može da pukne. Ono, nikad! Jer nema vazduha u njoj! Prvo pitanje koje se nameće je - pa kako diše?! (ozbiljno? to ti je fazon? ozbiljno!?) nemam pojma, nisam išao u detalje. Uglavnom, izgleda da je najveći problem te gume što stvara veliku buku prilikom kretanja. To još inžinjeri moraju da srede, a kad srede ulazimo u eru neuništivih guma! Budućnost se prvi put u toliko vremena čini svijetlo plavom, onako... vuče na azurnu.

Top 10 lista umalo izbjegnutih armagedona

I dok hrlimo prema novoj (zamalo izbjegnutoj) katastrofi koja bi mogla da uništi život na kakav smo do sada navikli, lijepo je znati da je takvih situacija bilo i prije. 

I to toliko da bi se mogla napraviti i top 10 lista umalo izbjegnutih armagedona. 

Listverse je uglvnom izvor ove liste, a i nešto malo wikipedia.

10. Bonilina promatranja (Bonilla Observation) 1883.

Hose Bonila je Meksikanac. Hose Bonila je astronom. Hose Bonila je meksički astronom.

12. avgust 1883. 

Meksiči astronom Hose Bonila gleda kroz teleskop. Konta aj karamba ke pasa dis obdžektos što prolazoš akrosos Suncos. Ima ih pun kuros! Ili u slobodnom prevodu: posmatra nekakakve crnkaste, nejasne, neindenifikovane objekte koji, čini se, idu prema Zemlji. 

Yo Momma So Fat i budućnost bombi siročića

 U četvrtak je majka svih bombi eksplodirala šest metara iznad Afganistana, ostavljajući iza sebe milione bombi siročića. Oni koji su je poznavali ne mogu da vjeruju da se odlučila na ovaj čin. Oni malo bolje upućeni smatraju da je to bio očajnički potez da mužu skrene pažnju na sebe, da mu pokaže da je u njoj ostalo još one stare vatre u koju se i zaljubio prije toliko godina.

Nedugo poslije vijesti o samoubistvu majke svih bombi, saopštenjem se oglasio i njen muž - otac svih bombi, koji je rekao da se ništa ne sikiramo jer je on ubjedljivo eksplozivniji nego mater. Smatra da nas ne treba zavarati njegov izgled starog bojlera jer, kako kaže, nije sve u izgledu jer da jeste ja nikad ne bih uspio da zbarim jednu takvu bombicu savršenih oblina.

Saopštenje oca svih bombi sikiraciju ljudi širom Planete je podiglo na još veći nivo.

Pitanje morala, Black Sails und Indijansko pero IV

Da li ste se ikad pitali kakva sam ja to osoba... ono, u pogledu morala, i tako to? Mislim, ne kakva sam JA osoba u pogledu morala, nego kakva ste vi osoba u tom pogledu. Bilo bi bezveze da dovodite moju moralnost u pitanje. 

Dakle, niste se pitali.

E, pa, sad ćete se pitati jer sam to, možda, suptilno, kroz razgovor, natuknuo i sad vam je to na jedan subverzivan... tj. ne kaže se subverzivan nego... sublimiralan način ubacio u vaš mozak. 

Kakav sam ja to ko čo'ek? 

Na sreću, postoji jedan test koji će vam dati odgovor na to pitanje. Radiću  lajt verziju tog testa jer mi je mrsko raditi ovu sa više pitanja.

Ispod su tačni odgovor ukoliko želite biti besprekorno moralni.

Never open myself this way... al',ajd', nothing else matters.

Probušene gume, Paterson i prazne saksije

U proteklih, pa, recimo, najviše pola godine, tri puta mi je pukla zadnja guma na biciklu. Prije toga mi je guma na biciklu pukla... pa, ono, nikad. Ne kontam u čemu je fazon. Vozim istim putevima kao i do sada. Ne pazim podjednako kao i prije. Ali, opet, pukla guuuumaaaaaa, puklaaa gumaaaaa-aahaaa.  

Jesam li se to udebljao? Vršim li veći pritisak na jadnu gumu?! Ako je vjerovati vagi - nisam. Ali moju vagu vole svi ljudi koji se na njoj vagaju. Uvijek nekako smršaju na njoj 5-6 kila.

Šta sam naučio o Islandu ne živjeći u njemu zadnjih sedam dana

Šta sam naučio o Islandu ne živjeći u njemu zadnjih sedam dana. Ne, ne... Mislim da je ispravno - šta sam naučio o Islandu u prethodnih sedam dana, ne živjeći ni dana u tom... Ne, dakle ovako: Šta sam naučio o Islandu gledajući videe o Islandu na jutjubu... predhodnih sedam dana. To je otprlike ono što sam htio da kažem. 

Tražio sam neki tutorial o tome kako zamijeniti unutrašnju gumu na biciklu tako da sam završio na nekom video u kome lik putuje Islandom i dijeli svoje utiske o toj zemlji. 

Što me je odvelo na milion sličnih kanala... i sad se nekako osjećam kao ekspert za ovu malu ali promrzlu zemlju.

Stenhoup, Džouns i Konzum

 Mislim da mi je 2017. htjela odmah na startu poručiti nešto.

 Prvo jutro ove godine, ono depresivno postnovogodišnje jutro, sam proveo u krevetu gledajući vidio u kome Aleks Džouns i Dag Stenhoup raspravljaju o eugenici, novom svjetskom poredku, vladarima iz sjenke, njihovim skrivenim planovima i poenti svega toga.

Ćevapi i pivo br.2, alternativna istorija i Suđaje i furije

Šest godina kasnije i evo ga! Drugi broj Ćevapa i piva!

U prošlom broju nam je gostovao kuhar koji je od ćevapa napravio ribu i vino.

U ovom je lik koji pravi neku sektašku hranu.

Probudite se mamurni. Pokušate da se obrijete uz pomoć pjene za kosu. Živi se istripate jer pjena jednostavno nestaje u dodiru sa kožom...

Vrijeme je za hranu koja će vas vratiti u život. Nešto masno. Nešto muževno.

Futuristička prošlost i bezpingvinska budućnost

TV emisija Poslije 2000 bila je jedna od meni omiljenih kad sam imao šest-sedam godina, početkom devedesetih... jebemti jesam star!

Ovih dana mi je pala na pamet jer sam u knjizi U Evropi - Putovanje kroz dvadeseti vek, naišao na ovaj pasus:

" Još jednom prelistavam Belamijevu knjigu Dvehiljadita godina (In het jaar 2000), iz 1890. godine: 'Radničko pitanje rešeno 2000. godine.' 'Bankari nepotrebni u novom poretku.' 'Dikens najcenjeniji pisac 2000. godine'. 'Zatvori postali nepotrebni.' 'Muzika, javna izvođenja telefonskim putem.' 'Rat, nestao u 2000. godini.' O Evropi: ' Velike zemlje Evrope, kao i Australija, Meksiko i delovi Južne Amerike, ustanovljene su industrijski, po uzoru na Sjedinjene Američke Države koje su bile prve u tome. Miroljudivi odnosi tih naroda obezbeđeni su nekom vrstom slobodnog saveza koji se proteže na ceo svet.' "

Mi smo debelo poslije dvijehiljadite a Dikens nikako da postane najcjenjeniji pisac. Da ne pričam o tome što auta i dalje uglavnom idu po cesti, što će reći - čvrsto na zemlji (dobro, zavisi od guma) a ne da lebde naokolo i zabijaju se u zgrade. 

Život u Trapistima, trčanje i Moja borba 3

Ispade da bi u Trapistima moglo biti života. 

Tome se niko nije nadao. 

Nokia 3310, Metalika i Teri Pračet

Ako više iko sumnja u skori početak Trećeg svjetskog rata, onda je vijest o tome da se Nokia 3310 vraća na tržište - vijest koja će ubedačiti i tog nepopravljivog optimisu. Poznato je da je Albert rekao nešto u fazonu Ne znam čime će se voditi treći svjetski rat ali znam da će Četvrti da se vodi lukom i strijelom... i Nokiom 3310, a kao što znamo Albert je svojevremeno bio toliko pametan da su ga svi zvali Ajnštajn. Takođe se kaže i da će nuklearni holokaust da prežive samo žohari i dobro ukopani Iluminati kojima su slobodni zidari sazidali skloništa. Nakon početnog oduševljenja preživljavanjem Iluminati će morati vani u kameno doba, a onda je dobro imati velike zalihe najpopularnijeg telefona svih vremena jer valja nečim gađati tri metra preraslie radioaktivnie žohare.

Nedostatak sunca, knjige i mali stanovi

Nedelja, 12. februar, 16:04h

Koliko čovjek može podnijeti ovih bezsunih… ovih dana bez sunca? Vjerovatno dosta ali nisu baš prijatni kad se zaredaju, evo skoro 2 mjeseca (dobro, nije 2 mjeseca, a i bilo je prošli vikend nešto lijepog vremena i sve ja to razumijem ali radi se o osjećaju). I hladnoća pomalo smara. Znam da ću da čeznem za ovim vremenom, tamo negdje u avgustu, ali sad mi je nekako do maja stalo. Do onog toplog vremena i mirisa poslije kiše, onog vremena kad baksuzi sa alergijama jedva dišu. Trava je uvijek zelenija na drugoj strani, što bi rekli. Mada i bukvalno u maju je zelenija nego sad u februaru.