Ne osvrći se sine (na oskare): Oskar 2021.

 Šarlin priča kako se vozila kajakom i onda je naišla na gomilu lasta koje su letjele svuda oko nje. Odraz ptica se reflektovao na površini vode pa je izgledalo kao da i ona leti sa njima. Šerlin kaže da je to bilo baš super iskustvo. Toliko super da je pomislila da  može i da umre jer joj je život u tom trenutku bio potpun.

Oskar 2021.

Tad, je l'? Baš - tad, Šarlin? Život ti da jedan premium kontent u gomili govana kojim te zasipa i ti bi bila u redu da umreš baš u tom trenutku? 

Zar nam ta sirotinjska ataraksija nije glavni mamac da i dalje ostanemo u životu? Sranje, dosada, zaglupljujuća rutina, još sranja, još dosade, patnja, bol, dosada, sranje, sranje, patnja, dosada, lomljenje duše, obamrlost, jedan savršen trenutak... Stani! E, sad mogu da umrem.

Klikneš na jutjub video. Ne počinje, prvo reklama. Takimičenje pozicije i opozicije ko će ti više popit' živce. Snimak dronom jer ti država jedino iz daljine liči na nešto, nasmijana djeca trče naokolo jer ti još samo djeca mogu povjerovati u čapri, neki lik u odjelu ti govori da sve što radi - radi za tebe...

E tad sam ono u fazonu e, sad mogu i da umrem. Krindž je prejak, pet sekundi nakon kojih mogu da prekinem ovo sranje su predugi za čekanje... Uzmi me bože, spreman sam!

Al' vratimo se Šerlin koja umire od raka i vozika se po Americi u kamperu. Sve to je iz ovogodišnjeg Oskarom nagrađenog filma - Nomadland. U njemu glume uglavnom pravi ljudi a svega dvoje-troje su fejk ljudi, iliti profesionalni glumci. Ti pravi ljudi stvarno žive u kamperima, rade sezonske poslove da bi preživjeli a zimi lete autoputem u toplije krajeve. Kad to ne rade, onda sjede u stolicama na rasklapanje i gledaju zalaske sunca, negdje u pustarama 'merike. 

Nomadland, 2020.

I seru u plastične kante.

Nešto kao što Tom Grin radi ovih dana. Samo što oni nemaju gomile para, kuću u El Eju i nekog naročitog izbora.

Filmu bih mogao dosta toga da zamjerim ali je u suštini okej. 

Moj favorit među nominovanim je bio Sound of Metal, nije bogznašta ali mi je bio najokejistiji. Riz Ahmed je odlično odglumio lika koji se bori sa prihvatanjem svoje gluhoće. 

Sve vrijeme dok sam gledao film pokušavao sam da se sjetim gdje sam već gledao Riza. U Nightcrawler, da, tu, ali... ne to, nego Four Lions - da! - to je to! Oba ova filma su bolja od Sound of Metal a Riz je odličan u sve tri.

Promising Young Women mi je bio možda najzabavniji za gledanje, ako se to može reći za film koji se bavi problemom silovanja. Mislim, ne problemima sa kojima se silovatelji susreću prilikom silovanja nego... ma znate šta sam mislio. Radnja je doduše puna rupa ali je film prilično dobar.

Promising Young Women, 2020.

I svi ostali filmovi koji su ušli u uži izbor su baš to - prilično dobri filmovi ali ništa što me je baš oduševilo ili bar razljutilo da ih mrzim (nisam pogledao samo Judas and the Black Massiah,  jer sam jebeni rasista). 

Sa pobjednikom za najbolji strani film stvari stoje potpuno drugačije - Druk aka Another Round - mi je bio apsolutni favorit i sasvim zasluženo je dobio nagradu. To je film koji sam gledao a da nisam ni jednom pogledao koliko je još ostalo do kraja, ili paralelno sa njim buljio i u telefon. Pa vi sad vidite kol'ko je to dobro. Ali, o njemu sam već fanbojevo u decembarskom postu pa neću i sad.

Under the Silver Lake, 2018.

Žao mi je što I'm Thinking of Ending Things nije upao bar u kategoriju za najbolje adaptiran scenario, ali sasvim razumijem zašto se to nije desilo. On radi na nekom podsvjesnom nivou i prepoznavanju. Nešto kao i Under the Silver Lake, još jedan od mojih omiljenih novijih filmova, koji ima gomilu petica i gomilu jedinica u ocjenama.

Antoni Hopkings  je dobar u ulozi dementnog dedice u The Father a Frensis Mekdormand nije Šarlin nego Fern i totalno ne umire od raka u Nomadland. Oboje zaslužuju oskare koje su dobili a mogao je dobiti i bilo ko od nominovanih... nisam imao favorite.

***

 Trebao bih kupiti novu saksiju za Bendžija, ozbiljno mu opadaju listovi i izgleda skroz smoreno. Ne znam da li one saksije što nemaju podmetač su okej. Kao, ima fora da pri dnu saksije, na dva-tri centimetra, imaju neki plastični krug i sad, on je pun rupa ali sprečava da zemlja padne skroz na dno... pa kao ima to disanje na dnu... Al' opet, kako neće kroz sve te rupe zemlja da vremenom padne dole? Da li moram baš tu saksiju da kupim? Čak i zemlja u saksiji izgleda bolesno.