Stojim pored šporeta i čekam da voda u džezvi provrije. Para se polako diže. Jutro je. Januar je. Mrak je. Minus je. Snijeg je. Vjerovatno zaista ne čujem vranu koja grakće ali čujem je... i grakće. To znači samo jedno - imam egzistencijalnu krizu. Opet. Tu pored šporeta dok čekam da voda provrije da napravim čaj.
Kako to para? Kako to tmurno vrijeme? Zašto sve izgleda malo propalije nego inače? I ja se osjećam propalije nego inače. Čemu sve ovo? Koliko još stajanja pored šporeta? Koliko još tmurnih dana? Koliko još uzaludne borbe sa entropijom? Nekad bi me ova pitanja zabrinula. Ali ona su tu. U svim januarima, i u svim februarima... Samo što sa godinama dobijaju novu, pomalo posprdnu, a pomalo zlosutniju notu. Kao, jave se, i jedan dio mene kaže op! op! (mizantrop) evo ga opet! Dok drugi dio mene pomalo vrišti.
