Spava mi se. Skršen sam. Ne
da mi se ništa.
-
…najbolja stvar u
svemu tome je što ja uopšte nisam imao kartu. Znači, nemam kartu a on i dalje
pokušava da se…
-
e, danas mi je
rođendan. 32.
-
e, čovječe,
sretan rođendan!
-
sretno čova!
-
sve najbolje!
-
fala, fala.
-
znači – častiš
pivom?
-
aha
-
jeee!
-
i šta si poželio
za rođendan?
-
da se naspavam.
koliko god da spavam nije dovoljno.
-
kontam, čova. i
ja tako.
-
i ja isto.
-
ja se, brate,
naspavam sasvim dobro. kupio sam one čepove za uši, imam ono sranje za preko
očiju. ko da sam mrtav jedno 8-9 sati. trebao bi da probaš.
***
Pa, ajde da probamo. Čepovi u
ušima, maska na očima. Tri, čet’ri, sad…
***
Mrak. Čekaj, nije mrak imam
ovo sranje preko očiju. Jebiga, ipak je mrak, i kad ga skinem. Opet se nisam
uspio naspavati, rano je jutro. Pola 6. A jebiga, jebiga, jebiga! Ode pišat.
AAAA! Ko je ovaj jebeni
starac u wc-u?! Šta se koji đavo dešava? Jebote, pa to je ogledalo! Jebote, pa
to sam ja! Ja sam starac?! Šta, koji, kurac?!
-
Alka, čovječe,
izvini što zovem ovako rano…
-
oooo, ko se to
nama probudio. pa, dobro jutro, uspavana ljepotice.
-
čova, ja sam
starac!
-
bogami jesi. ali,
ako ti je za nek utjehu – svi smo ti nekako starci u zadnje vrijeme.
-
šta se koji kurac
desilo?
-
pa, nisam nešto
pratio tvoju situaciju zadnjih decenija ali ako dobro računam spavao si od 32.
a sad je… hm… spavao si zadnjih 45 godina.
-
spavao sam
zanjih… šta?
-
e, ajde zvaću Boksa
i Peku i nađemo se u Ramu, oke?
-
šta?
-
nađemo se u Ramu
u 7, može?
-
nađemo se u Ramu
u 7?
-
da, naša stara
kafana, još postoji. Debini unuci preuzeli, i dalje je rupa, ko nekad. nećeš ni
primjetiti da te nije bilo 45 godina.
-
Alka…
-
da?
-
ima li letećih
auta napolju?
-
ma ne… svi sad
letimo zakačeni na dronove. ništa ne brini, samo siđi dole, vidimo se uskoro.
***
-
ne mogu reći da
se nisi ni malo promjenio od kad sam te zadnji put vidio…
-
gledao sam te dok
spavaš.
-
molim?
-
ono, svi smo te
gledali kako spavaš. bio si jedno 10 godina na lajv strimu –nešto kao medicinski fenomen ili šta već.. povremeno
sam dolazio da ti zalijem cvijeće i tako to… zadnjih dvadesetak godina sam samo
povremeno gledao da ti neko ne provali u stan.
-
izvolite?
-
šta?
-
izvolite, šta
ćete popiti?
-
a… nektar…
vel’ki…
-
jesi normalan,
čovječe, sedam je sati ujutro. ne podnosimo više alkohol kao nekad. probaj malo
sa čajem. daj nam dvije nane.
-
je l’ imam
probleme sa prostatom?
-
a ko nema.
-
nego, imam
gomiletinu pitanja…
-
virtuelna
realnost.
-
virtuelna
realnost?
-
manje-više to je
odgovor na većinu pitanja. negdje u vrijeme kad si ti otišao da se naspavaš
desio se taj bum virtualne realnosti i ljudi se više ne drogiraju i ne piju,
osim kojekakvih hipstera, nego se nakon posla rukaju sa virtualnom realnošću i
budu šta hoće. zato se gotovo ništa nije promjenilo zadnjih 45 godina… ali, u
matriksu, ajde da to zovemo matriks, se bogami izgradilo al’ baš. tamo imam
kuću na moru na nekoj planeti na kojoj nema puno ljudi… čitav život sam radio
za to, ali vrijedilo je…
-
čitav život si
radio za virtualnu kuću na moru?
-
ne zaboravi da je
ta virtuelna kuća na drugoj planeti, zovem je Aljmez jer… kontaš…
-
izvolite čaj
-
donesi ti meni
ipak nektar
-
hipsteru
-
molim?
-
ništa,
ništa.. stiže odma’
imam milion
pitanja, stvarno bitnih pitanja ali… kako to da nektar još postoji?
-
bio je skoro
propao, pogotovo sad kad gotovo niko ne pije ali onda se pojavio taj pokret
hipstera ili šta već, koji su kao u fazonu ne želimo da bježimo od realnosti u
virtuelnu nego kao naši djedovi u alkoholizam i… jebiga, nektar se pomalo izvukao
iz gotovo sigurne propasti. i dalje ima užasan ukus ali to daje autentičnost
svemu.
ma vidi ti ko se
nama probudio! pa đesi mrcino stara izgledaš malo podbulo.
-
Boks?
-
ja sam čovječe! a
jesi prop’o, u pičku materinu. a kažu da san čini čuda za čovjekov dobar
izgled… kako si se probudi? šta se desilo?
-
pa…
-
znaš šta? nije
bitno, nek si ti nama pri svijesti…
-
ko je taj starac
koji nas čudno gleda sa vrata?
-
Peka, dolazi
ovamo, vidi ko nam se probudio?
-
Peka je imao
moždani prije par godina, malo je pogubljen… ima sjećanja samo na prvu polovinu
života i to, izgleda, ne svog, na momente provali neke čudne rečenice iz čista
mira…
-
dobro veče
gospodo, vrijeme je da odemo na ćevape
-
zdravo Peka,
drago mi je što te vidim
-
sve ih treba
sravniti sa zemljom, na taj način će se naučiti poniznosti!
-
a…
-
izvolite pivo
-
oopa, pije se
pivo i to u rano jutro
-
donesi nam svima
po jedno
-
ja neću, ne mogu
čovječe, prostata mi je…
-
ma donesi, ne
budi se naš prijatelj svaki dan.
-
pa trebao bi, to
je nekako normalno – odeš, spavaš, probudiš se… i to svaki dan
-
Alka, ne seri.
znači sinoć sam, sinoć sam, pola kafane po-pi-o… ček, nije to... a da, sinoć
sam odlučio da ne odem kući kad sam legao u krevet i znate šta? osjećam se
odlično.
-
opa, u čijem si
krevetu ležao?
-
šta?
-
pa, kažeš da nisi
otišao kući kad si legao u krevet…
-
aaa… mislim, u
moju virtuelnu kuću na Manjači… obično kad odem spavati… a da, ti ne znaš. sad
smo svi kao…
-
da, da, Alka me
je otprilike uputio u problematiku i ono… šta se dešavalo ono, u zadnje
vrijeme, sa ljudima koje znamo i vama i…
-
imao si sezonu
vjenčanja, pa sezonu djece, pa sezonu razvoda, sezonu bolesti, sezonu umiranja
i… sve je to nekako prošlo kao koroz san, he he
- malo mi je muka,
treba mi vazduha…
-
da, to je
djelovanje nektara
-
ne, nego… idem
malo da prošetam, sve je ovo… ne osjećam se dobro… vjerovatno džetleg, moram
izaći..
-
hoćeš da idem sa
tobom?
-
ma ne, vidimo se
večeras ovdje… ispričaćemo se, samo malo da… trebam…
-
oke, vidimo se
onda večeras.
-
da, da, večeras
čovječe, nema vrdanja, nemoj da zaspiš!
-
dobar.
-
upitaj prah.
-
a?
-
Peka bunca, ne
osvrći se. vidimo se večeras. siguran si da ne treba niko da ide sa tobom malo
si… problijedio si ali..
-
ma oke sam, sve
je u redu i ne treba mi niko samo malo da se sagledam sam.
-
oke, vidimo se.
***
Sanjam, to
je to. Treba da se uštinem i biću budan i relativno mlad.
Nop, i dalje sam u
snu i star. Zaletiću se u onu zgradu i ako me to ne probudi ne znam šta će…
Idemo…
Loš potez,
gubim svijest, lijeva strana mi trne…
***
-
hej, pri svijesti
si, dobro nam došao… opet.
-
jesam li relativno
mlad i budan?
-
molim?
-
ko si ti? čekaj…
ličiš mi na nekoga… baku moje prijateljice ili… jebiga, Kaća? ti si? i dalje
smo svi stari i u budućnosti…
-
i u bolnici, Peka
mi je javio da si se probudio i taman sam bila krenula do Rama kad sam ugledala
da se neki starac zalijeće u zgradu i… evo nas, bio si bez svijesti 3 sata što
je ništa za tebe, a?
-
dobar.
-
nego, eeej, dobro
jutro, drago mi je što te vidim i što ti vidiš mene. povremeno sam te
posjećivala u stanu dok si spavao, smjenjivali smo se u posjetama, povremeno
pravili žurke… bilo je kao da si sa nama – uglavnom si ćutao i bio pospan…
dobro, ćutao si i spavao si.
-
ostarila si ali
na nekako lijep način…
-
pa… hvala
-
mislim,
definitivno si baba, nemoj me pogrešno razumjeti… ali ima neki fazon, uvijek si
imala taj neki fazon
-
e, pa, baš ti
hvala. he he… to lica što ti viri iz zavoja
je ostarilo sasvim zadovoljavajuće a i nikad nisi imao fazon.
-
znam, nikad nisam
imao fazon. nego, kakav je bio život? vrijedan vremena?
-
pa, jeste. imao
je svoje svijetle trenurke.
-
znaš šta? spavam
45 godina i niko gotovo da ne primijeti, niko nije izgubio ništa time… malo je…
čudno je to… nikome nisam potreban.
-
pa mi smo primjećivali…
-
da, znam…ali ono,
bitno, kao… neko je zavisio o d tebe i sad te nema i… nekome si bio bitan i
slično…
-
pa, jeste malo…
sam si kriv za to.
-
ne, ne! ne žalim
se… nekako je super. možeš da prespavaš više od pola života i sve je oke, niko
ništa ne gubi sa tim.
-
ti gubiš više od
pola života.
-
ionako bih ga
proveo u virtuelnoj realnosti, ovako sam se bar naspavao.
-
da, sad smo svi u
matriksu u slobodno vrijeme, mi smo možda posljednja generacija koja se još
uvijek malo batrga u ovoj sumornoj stvarnosti… bar povremeno. nego, kako je
bilo u snu? šta se dešavalo? kako to da nisi morao da jedeš ili piješ ili, ono,
pišaš… a sasvim si uredno stario?
-
nemam pojma, bio
sam umoran stalno, nikad naspavan i… onda sam se naspavao, a za to mi je
trebalo nešto manje od pola vijeka spavanja. nego, ajmo odvade, ajmo da jedemo
sladolede i gledamo rijeku i ta sranja.
-
doktor je rekao
da moraš da miruješ, imaš blagi potres mozga a i srce ti nije baš najbolje…
-
da ležim i
mirujem, a? zajebi to. bjež’mo odavde… ko u filmovima!
***
-
žao mi je samo
što sam propusti ove lijepe ljetne večeri i što sam propusti toliko sladoleda
da pojedem.
-
ja sam bila budna
cijelo vrijeme i opet sam ih propustila, ali bilo je momenata vrijednih cijele
ove frke.
-
znam.
-
ali bilo je i
neviđenih sranja.
-
znam.
-
i, kakvi su ti planovi
sad pred kraj života? ha ha
-
ne znam,
vjerovatno ću ih provesti sažaljevajući se i jedući sladoled pored Vrbasa.
-
kakva slučajnost –
to je i moj plan! ha ha
-
eto vidiš,
sudbina i sve to. uprkos svemu bio je ovo nekako oke dan. bolje se probuditi nekad nego nikad, a? idem do stana da se spremim za večeras. dolaziš u Ram?
-
naravno.
***
Jebeni lift
ne radi, stvarno se ništa nije promijenilo u zadnjih 45 godina. Opet mi trne
lijeva strana, trebao bih da se… u jebiga… boli… sranje… sjedi… pa, nisam se
valjda probudio da bih umro? zašto mi život ne prolazi pred očima?
super je blog, javite u direkt mi se ako van treva neka ppmoc u vezi recikliranja,jer je to jako bitno za srbiju
ReplyDelete