Maj.
Ne znam da li sam vam rekao ali u novogodišnjim rezolucijama
koje sam sebi dao, između ostalih, bila je i ta da treba da napišem barem dvanaest
Reciklaža. E, sad, onaj dio barem dvanaest
ustvari znači dvanaest, i to je to, uvijek
samo minimum koji treba da bi se prošlo dalje. To je na neki način priča mog
života - šta je najmanje što treba da uradim da bih prešao na nekst level? Čak minimum i na stvarima
koje sam sebi zadajem, to je nekako tužno.
Lijenost? Nemotivisanost? Apatija? Tačan odgovor je pod a - lijenost. Ja sam nešto kao ova naša
država kad joj EU daje neke uslove. Onda oni kao čekaju zadnji rok, pa
onda se to malo produži, pa neko zaprijeti, pa se spuste kriterijumi, pa kao fak it, pusti ih dalje, kočićemo na nečem
drugom.
Upravo sam uvidio da sam isti ko država u kojoj živim. Nikad
mi nije bila bliža.
Linijom manjeg otpora dok ti mišići atrofiraju.
Jedini problem sa tim je što svi ti skipovi i minimumi u svom
tom vremenskom toku se nekako nakupe, saberu se, nakaleme se jedan na drugi i
onda te jednom, onako, zaskoče. Tj. ne toliko zaskoče, koliko ti blokiraju put.
Uglavnom, šta sam htio da kažem? Napisaću tih dvan'est
Reciklaža! Jebiga, koliko to teško može da bude. Evo, kad sam počinjao da pišem
nisam imao pojma ni da ću dovdje da dođem.
A dokle sam došao?
Piši o stvarima koje
poznaješ, savjetuju ljudi ljudima koji nemaju pojma šta da pišu. Ako se
budem vodio tim onda bih mogao da pišem o vijcima. Ili, kako ih amateri zovu, šarafi.
Vijaka ima raznih. Ima ih više od tri... raznih vijaka. Ima
iver vijak, on je za drvo. Ima mašinski vijak a on je za... mašine? a za
koješta je, to su oni što imaju i matice i ono, uvrću se end staf. Imaju torban vijci. Imaju imbus vijci. Imaju i vijci za
plug! Navojne šipke! Ono, ima pun kurac vijaka. Ništa o tome nisam znao prije
samo dva mjeseca. Sad sve to znam. Izgleda da sam otkvitao jednu stavku sa novogodišnjih rezolucija, stavku br. 4 -
naučiti nešto korisno. Prepoznavanje
šarafa je korisno.
Volio bih da sam uspio da napravim neku pametnu tranziciju
sa vijaka na sljedeći pasus ali poslužiće i ovo.
Vratimo se maju. Maj je, uz oktobar, vjerovatno najbolji
mjesec u godini. Maj je nekako početak pravog života prirode a oktobar je
početak smrti prirode. Jebote, da li je moguće da sam napisao predhodnu
rečenicu. U fazonu je bio je lijep sunčan
dan.
Da! Bio je lijep
sunčan dan, tako treba da započinjem tekstove! Bar jedan od ovih dvanaest u
2015.
Bio je lijep sunčan dan i otišao sam na obalu rijeke. Tamo
sam sjedio u udobnoj stolici na rasklapanje, u hladu staroga hrasta. Pio sam
rum kolu i gledao u rijeku. Rijeka je bila mirna i zelena. I proticala je
nizvodno. Isključivo nizvodno. To me je podstaklo na razmišljanje o prolaznosti
života i kako nikad ne možeš da zaglibiš u istoj rijeci dva puta.
Tako nešto. Jednostavan tekst. Nešto kao templejt za svaki pismeni rad iz cjelokupnog školovanja.
Baš nešto razmišljam, od kad se Reciklaža pretvorila u ovo
što je sad? Ove neke tekstove, koji su kao nekakve opservacije koječega i kao
pomalo tok misli i sranaj poput toga.
Trebao bih napisati neki, kao, zajebancija tekst. Mislim, ne
kao ovo - tekst je zajebancija. Nego kao neki tekst koji bi bio zajebancija.
Mućos nerviros! Treba da napišem neke Mućose! Dobra ideja za jun.
A koliko vidim, i ovdje ima nekog teksta koji može postati
Reciklaža 5/12. Većinu života sam prošao ovako bulšitirajući.
No comments:
Post a Comment