„Muzičari koji piju nikad nisu patili od treme“ je prva i osnovna parola Snošaja Odgovornosti. S obzirom na istu, Gitarista/Harfista/Bubnjar Sleš Pevač otišli su u kafanu i popili po deset rakija, šest velikih piva, a sve to su presekli red bulom i votkom, da budu na nivou i dožive to stanje o kojem često govore muzičari: znate ono, letenje, folovi golovi, tripovi. Harfista Sleš Pevač je popio najviše.
Sat je otkucao ponoć kada je trio stigao na poslednju destinaciju: dubioznu banjalučku kafanu poznatiju kao „Kontra.“
Naručili su pivo.
„Nektar pivo baš udara u mozak,“ zaključi Bubnjar Sleš Pevač i otpi još dva gutljaja da ga udari još više; ipak je on bubnjar pa, ako već ne udara po nečemu, voli da udara po pivu i da mu ono uzvraća udarac.
„Hej, vidi gitara!“ uzviknu, a ko drugi nego Gitarista Sleš Pevač, pokazujući rukom na instrument u uglu kafane.
„Okej, pravimo koncert!“ ushićeno će Harfista Sleš Pevač.
„Vidi vidi, pa ovde neko zna da svira,“ uzviknu gazdarica kafane, gledajući Gitaristu Sleš Pevača kako pijano prebira po žicama. „Isključite muziku, uključite pojačala, raspremajte kafanu, iznesite bubnjeve na binu, očistite žice od harfe!“
U glavi naših muzičara pojaviše se misli o slavi, ženama, kokainu, LSD-u, meskalinu ali ne i o heroinu, opijumu, laudanumu i nekim drogama koje spuštaju. Čuli su i glasove publike kako ih bodri:
SNOŠAJ ODGOVORNOSTI!
SNOŠAAAAJJJ ODGOVORNOSTI!
Dok curice masovno uzvikuju njihova imena, Gitarista Sleš Pevač svira prvi akord. Oh Bože, kakav zvuk! Stra’obalno! Narod skače, mumlja, viče, maše rukama, oporo pokazuje srednji prst, ali muzičari su u totalnoj harmoniji disharmonije; lupaju, pevaju, sviraju, prebiraju prstima po žicama gitare ili harfe, udaraju u činele, perkusije i ostala sranja. Pesma koja otvara koncert je njihov prvi hit „Papaja“:
Muha mi na papaji
Zatvorih papaju
Muha je na ...mrzim je
Svetlo je u šupi
Šupa je oko svetla
Dokle će svetlo da traje
Ringe ringe jaja, moja papaja
Rum kola
Moja ruka do stola
Ode kola
Rum će u krvi da mi kola
Trava raste
Uporno
Bojim se da ću morati
skontati kako se pali kosilica
Narod pada, bina se ruši, harfa puca, devojke skaču, žene režu vene krhotinama pivskih flaša. Snošaj odgovornosti napušta poprište događaja a devojke još uvek uzvikuju njihova imena....
„Volim te, Gitaristo Sleš Pevaču! Tvoje umeće, ah, želim da tako sviraš po mojim grudima!“
„Ah, Harfisto, volela bih da prebiraš prstima po mojoj gu...gu...gumici za kosu!“
„Bunjar Sleš Pevaču, udari me, oh, tvoje ruke, opali mi šamar, molim te...!!!“
Tako je barem u njihovim mislima.
Istina je, pak, drugačija.
Već kod prvog akorda narod u kafani je počeo da baca paradajz; kod drugog, kamenice su počele da lete. Gazdarica je kod trećeg akorda mahnula rukom i upalila muziku na radiju.
„Kakva vam je to muzika, ne znate ništa romantično, setno ili tužno, samo lupate bezze!“
Harfista Sleš Pevač pogleda gazdaricu i ustade sa stolice. Teturavo stiže do šanka i ozbiljno reče:
„Ugasite muziku, ja ću da sviram.“
Odjednom, tišina.
Pet minuta.
Deset minuta.
Harfista Sleš Pevač uze gitaru i okrenu je naopačke. Zamahnu rukom, udari dlanom po njenom telu i kafanu ispuni šuplji zvuk. Potom pusti glas; ah, milosti! Krenuo je da nariče kao babe na sahranama. Narod nikad nije čuo takvu vrstu muzike. Kafanu ispuniše jecaji.
„Bako, moja bakooooo....buhaaaaaaaaaa....šmrc, šmrc...“
„Oče moj, što si me napustio kad sam bio mali, oče, što si umro od raka, očeee??“
„Majko...“
„Sestro...“
„Brate....“
Nakon dvadeset minuta gazdarica je brisala nos rukavom, a Harfista Sleš Pevač je i dalje naricao; atmosfera je bila toliko teška da je troje ljudi izvršilo samoubistvo, desetoro se onesvestilo a dvadesetoro je završilo na psihijatriji.
„Tužna pesma“ izjavi Bubnjar Sleš Pevač kad Harfista Sleš Pevač završi sa tačkom.
Gitarista Sleš Pevač se složi sa ovom izjavom. „Da naručimo po još jedno?“
„Može,“ odgovori Harfista Sleš Pevač.
„Ja bih svakako da udarim još jedno,“ izjavi Bubnjar Sleš Pevač.
I udariše po još jedno, a potom odoše kući.
No comments:
Post a Comment