16 January, 2015

Čak ni naslov nema poentu

Ranije od 10-43 sekunde - supersimetrija. Sve četiri fundamentalne sile su zajedno. Svemir bi mogao biti u savršenom satadijumu ništavila ili praznog višedimenzionalnog svemira.  Onda se nešto pojebe, simetrija se narušava i mali mjehurić  nastane. Mjehurić je bio malih dimenzija. Čibica.


Je l' onaj starac vadi plastične flaše iz kante za smeće i baca ih naokolo? Jep, vadi flaše i baca ih naokolo. Zašto? Ne izgleda mi kao neko ko to radi. Sasvim je pristojno obučen, ošišan i počešljan. Znači, samo nepristojno obučeni, dugogosi, raščupani ljudi rade čudne stvari? Da li bi bilo oke da stanem i posmatram šta će se desiti? Sad gleda u mene. Nema ludila u njegovim očima, možda blaga nezainteresovanost? Potencijalni ludak gleda nezainteresovano u mene. Bolje nego da definitivno ludak gleda zainteresovano u mene. Praviću se da pišem poruku. Možda bih trebao da ga pitam u čemu je fora sa bacanjem flaša. Nastaviću da hodam. 

10-43 sekunde - narušena simetrija koja je dovela do nenormalno malog mjehurića, dovela je i do toga da majušni mjehurić bubri velikom brzinom. Ta, takoreći, svemirska čiba je počela da se širi ko luda, prva se odvojila gravitacija ostavivši elektromagnetnu, slabu i jaku nuklearnu silu. Gravitacija je oduvijek bila najslabija, znali smo da će ona prva da ode. 10-34 sekunde temperatura je spala na tričavih 1027 stepeni (Kelvina? Celizijusa? Koga briga, to je 10 iza koga je 27 nula. Čega god da je puno je brate, puno.), jaka sila se odvojila od slabe i elektromagnetne. Čitav svemir je veličine današnjeg Sunčevog sistema. Antimaterija i materija se pojavljuju gotovo u jednakom broju a onda se jednostavno anihiliraju a onda, slučajnost zna zašto(?), pođe se javljati malo više materije u odnosu na antimateriju. U tome je fora zašto nešto a ne ništa.

Ovo je bar treće ili četvrto plavičasto lice koje se pomalja u mraku u proteklih dvadesetak minuta.  Šta znam, izgledaju mi nekako lijepo. Futuristički. Da li je to ono što seru o otuđenosti današnjih ljudi ili ono što seru da današnji čovjek ne može da bude sam sa sobom. Postajemo otuđeni ljudi koji ne mogu podnijeti samoću? Zajebana kombinacija. Što bi moj drug Sejdž Frensis rekao: Technology made it easy for us to stay in touch while keeping a distance, 'til we just stayed distant and never touched. Now all we do is text too much. Ja džast stej distent end dont tekst at ol.


3 minute - jezgra lakših elemenata se formiraju jer više nije toliko vruće. Dobijamo jezgra vodonika, helijuma a i nešto malo litijuma. Slobodni elektroni divljaju naokolo, rasijavajući svjetlost tako da je svemir neproziran. Znači, nije crn nego baš, baš, ono, neproziran, bijel kao plahta iz reklame za bonuks. Mada, možda i nije.

Prije neki dan Onion je objavio tekst čiji naslov otprilike glasi Vrijeme između potpunog oduševljenja nečim i potpunog prezira prema istom, smanjeno na 4 minute. Jedino satira danas pogađa u sridu. To nije tačno, naravno. Sigurno još gomile ljudi koji nisu satiričari pogađaju koješta ali jedino satira danas pogađa u sridu  je nekako kul rečenica. Postmodernistička rečenica?  Do prije desetak dana nisam nimalo razmišljao o postmodernizmu a danas mi iskače na svakom koraku.  Trebao bih više da trčim. Ćup mi je rekao da vojska (ne toliko vojska koliko pojedinci koji je sačinjavaju) u natou mora da trči tri kilometra ispod četrnaest minuta. Trebao bih da malo učim matematiku i računanje onda bih vjerovatno na brzinu skontao koliko je to kilometara na sat. Ako bi baš podivljao, možda skontam i koliko je to metara u sekundi ili nešto slično.

380.000 godina - temperatura je na 3000 kelvina (2726,85 stepeni celizijusa). Imamo jezgra a sad oko njih dolaze i ludi elektroni. To znači samo jedno - atomi! Elektroni više ne smaraju fotone tako da fotoni idu svojim poslom, svemir postaje providan.



Ovo, vjerovatno ne starije od četiri godine, dijete koje sjedi na betonu u sred januara sa nekakvom maketicom sintisajzera u ruci i proizvodi jako depresivan zvuk me čini tužnim. Dječak ima tako izgubljen pogled usmjeren u jednu tačku ispred sebe.  Jednom sam pitao dedu u šta gleda, kad je imao jedan od tih pogleda, rekao je da gleda u sebe. Da li i taj četvorogodišnjak gleda u sebe? Da li konta i to je to? manje više sve ljude je briga za mene, za moje postojanje. niko mi ne govori da ću da se prehladim ako sjedim na betonu i da treba da se igram i da imam bezbrižno djetinstvo ili već tako nešto. Vjerovatno ne konta to ali sam prilično siguran da osjeća kad npr. - naiđe neki njegov vršnjak toplo obučen, koga mama vodi za ruku  i koji, patetike radi, u ruci drži lizalicu ili već tako nešto - dakle, taj mali muzičar osjeća da je svijet nekako poprilično nepravedno mjesto.  Ili još gore - ravnodušno. Potpuno, jebeno ravnodušno na tvoj mali život.  Trebao bih da više znam o muzici, bar osnove. Onda bih mogao da pogodim koji to depresivni ton dječak proizvodi na svojoj maketici sintisajzera. Tipa de dur u si molu i oktavi end staf.  Daj mu sitniš i zahvali slučaju što nisi on. Možda on jednom bude zahvalan jer nije ti. Da li bi to bilo pošteno? Ako ćemo pošteno, nema pošteno ili nepošteno. To su ljudi izmislili, svemir boli, ono, tamna materija za pošteno.



1 milijarda godina - bogami je zahladnilo, temperatura je spala na 18 stepeni kelvina. U celzijusima to je debeli minus.  Počelo je kondezovanje u kvazare, galaksije i galaktička jata. Za to je  krive majušne kvantne fluktuacije u prvobitnoj vatrenoj lopti.  Zvjezdje su počele da kuvaju lake elemente - ugljenik, vodonik, azot - a onda su eksplodirale i na taj način u nebesa slale elemente teže od gvožđa. Kako to? Magija. 6,5 milijardi godina jedna ekspanzija svemira se završila a započela je druga još ubrzanija a njen pokretač je, dame i gospodo, antigravitaciona sila... ili,opet, magija, šta god.

Trebao bih se učlaniti u biblioteku. Previše para trošim na kupovinu knjiga a uopšte nemam previše para. U fizici se to zove aleksandrov paradoks  po istoimenom fizičaru Aleksandru Paradoksu koji je živio neko vrijeme a onda je umro. I iznajmljivaću neke knjige koje nikad ne bih kupio, otići ću u neki drugi smjer, moram čitati kojekakve pozitivne stvari.  Dakle, trčati tri kilometra ispod četrnaest minuta, naučiti računati, naučiti osnove iz muzičkog i čitati pozitivne stvari i onda ću biti sretan.  Sad mi je jasno zašto je sreća nedostižna.

13,7 milijardi godina, gore dole koja hiljada a možda i milion i evo nas tu smo. Prvobitna čiba nije eksplodirala samo se proširila do neslućenih razmjera. Nema šanse da je niko više ne primjeti. A što je najgore u svemu i dalje se širi i to svaki trenutak sve brže i brže, takoreći - ubrzano se širi. I dok sve to se fino širi i piči ka jednom dobrom zamrzavanju i ništavilu, valjalo bi naučiti koješta iz matematike i muzike i imati živaca za slušati ljude kad ti pričaju ili bar imati ljude sa kojima bi pričao i koji bi se pravili da te slušaju. 

Neko će možda pomisliti da ovo nema nikakvog smisla. To znači da ste shvatili tekst. Voa, dats so dip, men!


Fala drugu Mičiu Kakuu na tome što mi je objasnio nastanak svemira. Za sve što sam pogrešno shvatio i gore napisao isključivu krivicu ima doktor Mičio. 

Naša feeeejsbuk stranica je ovdje, dođite da vas ubedačimo.


-------------------------------------


No comments:

Post a Comment