NLO Prijakovci - razotkrivanje!

Prije nekog vremena u žižu dešavanja javnosti došao je NLO iz Prijakovaca. Za one koji nisu Žiža iz Javnosti da objasnimo o čemu se radi: neko je uslikao nekoga i u pozadini te slike je bio, onako, suptilno neidentifikovan leteći a možda i ne toliko leteći koliko hodajući objekt koji je zauzimao, otprilike, 40% fotografije. 

Mediji se primili na priču. Da bi se nekoliko sati kasnije skontalo da je to sve nešto na šta niko pri zdravoj svijesti nije pomisli a to je - jebiga, možda je fotomontaža il' neki filter što dodaš na sliku... kao ono što imaš da staviš brkove il'... - Ajde, nemoj da sereš.

Desetak dana kasnije više niko ne spominje tu priču. 

Dan nakon navodnog slikanja NLO-a u Prijakovcima specijalci su visili na starom mostu kod d Pivare. Slučajnost?

Totalna slučajnost al' da li je sve tako jednostavno?  

Sve velike trilogije dolaze u 12 dijelova

Ako ovo čitate vjerovatno ste iz sredstava informisanja već saznali šta se desilo i želim da… Ups! pogrešna poruka. No, dakle, ako ovo čitate onda ste vjerovatno postali svjesni istorijskog uspjeha i prije nego što ću vam ga upravo saopštiti: da, dao sam sebi za zadatak da ću napisati dvanaest reciklaža u 2015. i to sam i uradio.

2015. me naučila da ma koliko bio lijen uvijek možeš sebi da zadaš lako izvodljive zadatke koje ćeš bez većeg napora da ispuniš i zbog toga ćeš se osjećati dobro.

***

Inače, mora da se ludo provodim jer mi godine baš brzo prolaze. Shvatiš da si star kad ti događaji koji se dešavaju jednom godišnje, poput rođendana ili prvog utorka u julu, previše često nailaze.

Ali dosta kuknjave, ovaj post će se baviti samo pozitivnim! Prošli post je pokušao da to uradi i skoro do samog kraja bio pozitivan, ovaj će otići dalje (napomena tu meni: pisati uvode nakon što se završi cjelokupan post)

Sve će biti dobro by the time I get to Kalinovik

Neki dan mi pade na pamet onaj fazon iz ranih dvijehiljaditih: Šta kaže Bin Laden/Mladić/Karadžić/Sadam Husein kad dođe kući? Šta? Je l’ me neko tražio?

Onda mi padne na pamet bend Prozor koji se reklamirao na fazon Najtraženiji ljudi u vašem gradu, a onda se predstavljali kao Mladić, Bin Laden, Sadam i Karadžić.

Ponešto se promijenilo iz tih ranih dvijehiljaditih. Sadama izvukli iz rupe i objesili. Bin Ladena ubili na spavanju. Mladića zatekli kod rođaka dok je hranio kokoške. Karadžić postao neki bioenergičar Dabić.

Uglavnom, jebiga, ne znam šta sam htio da kažem.

Više ni Prozora nema.

Sve će biti dobro baj d tajm aj get tu Kalinovik.

HU-HA!

Tako živi ljudi žive

Šta želiš da radiš sa ostatkom svog života? To je pitanje koje postavlja neka djevojka, nekim ljudima, snima njihove odgovore i sad te odgovore slušamo a ljude koji ih izgovaraju gledamo u improvizovanom kinu na otvorenom. Ljudi uglavnom govore da žele da odu iz države (država je smeće, ništa nevalja), da putuju (turistički), da uzgajaju biljke (biljke uče strpljenju), da postanu teroristi (da ti je do nečega toliko stalo da si spreman i na terorizam), da stvaraju svoje ćoše bez stresa... Onda ih pita Šta da ja radim sa ostatkom svog života? Otiđi iz zemlje/putuj/uzgajaj biljke/postani terorista/stvori svoje ćoše bez stresa/ne znam šta biti rek'o/radi ono što te čini sretnom... 

***

Hoću da se udam, da imam djecu. Da putujem po svijetu. Kupim kuću. Da idem na romantične odmore. Da po cijeli dan jedem sladoled. Da živim u inostranstvu. Postignem i održavam svoju idealnu težinu. Da pišem dobre romane. Da ostanemu vezi sa starim društvom. Želim da sadim drveće, pravim ukusne večere. Da se osjećam potpuno ispunjenom. Želim ledene kupke, da plivam s delfinima.

On u borbi protiv terorizma - Mucos Nerviros, sezona 6

Drvo je stajalo nasred livade. Bilo je jedno od onih drva što se mogu vidjeti u filmovima o Hobitima. Ono, debelo stablo sa velikom krošnjom krajnje zelenog lišća. Ispod drveta je bila ležaljka a na ležaljci – On. 

Uelbek, aronija i TBF

Šta reći, kakvu poruku posrati?

Septembar, deveti mjesec u godini. Što je malo čudno jer septembar vuče ime od latinskog septem što znači sedmi. Za to postoji skroz logično objašnjenje al' to nije tema naše današnje emisije. U septembru umire ljeto i rađa se jesen. Ili manje dramatično - u septembru se završava ljeto a počinje jesen. Osim ako ne živite ja južnoj Zemljinoj hemisferi. Onda je nekako sve to obrnuto. Ja volim početke jeseni i nikako ne volim krajeve ljeta. Tako da mi je rujan nekako čudan period rotacije Zemlje oko Sunca.

No, u cilju pridizanja duha iz mračnih, vlažnih podruma u kojima boravi već neko vrijeme, kont'o sam da bi bilo dobro čitati nešto što nije uobičajna depresivna literatura na koju najčešće naletim. Reko – ajde da čitam neke podizače duha i životnog poleta. Humor je jedino što ima smisla, on nas je održao i zato mu hvala.

I tako ti ja naletim na Mišela Uelbeka.

Niče me ubjeđuje da se izolujem

Ovih dana se navršava desetogodišnjica mog razgovora sa velikom estradnom zvijezdom 19. vijeka Fridrihom Ničeom, poznatijim pod stejdž nejmom Sifilis. Ne znam zašto al' utrip'o je da želim da odem u izolaciju i da pronađem put do sebe, ili tako nešto. Uglavnom bio je prilično uporan u namjeri da me navede na planinski put koji vodi do neke pećine kontemplacije o samospoznaji i svespoznaji. Da li svespoznaja uključuje i samospoznaju? Nije važno.

Preduvidi iz neklimatizovane sobe

Gledam Marona. s02e05. Nestala mu je mačka i sad je traži. Upoznao je neku djevojku koja je takođe izgubila mačku a tu je i neki Barni koji ima problema sa vranama. Sad je sa nekim beskućnikom koji ga grli. Ispade da je taj beskućnik/džanki ukrao Barnijevu jaknu. Sad mu neko odnese djevojkin dreser koji je bio ispred njegove kuće. Nakon toga dolaze  drugi likovi da pokupe dreser - prijatelji njegove djevojke. A, da, bivša djevojka. Raskinuli su u prošloj epizodi. Sad će ih odvesti kod ljudi koji su drpili dreser - neki zajebani meksikanci sa sve košuljama i potkošuljama. Sad se svađaju sa njima. Možda će Mark da dobije batine? Nop. Dobiće ih prijatelji njegove bivše djevojke. Sad odlazi da vrati jaknu Barniju. Neko mu javlja da su mu pronašli mačku. To je lik koji ga je nazvao pičkom na početku epizode. Ispade da to nije njegova mačka, nego mačka one djevojke sa početka koja je takođe zijanila mačku. 

The Beat That My Heart Skipped

Ovo nije tekst o majskim poplavama

Maj.

Ne znam da li sam vam rekao ali u novogodišnjim rezolucijama koje sam sebi dao, između ostalih, bila je i ta da treba da napišem barem dvanaest Reciklaža. E, sad, onaj dio barem dvanaest ustvari znači dvanaest, i to je to, uvijek samo minimum koji treba da bi se prošlo dalje. To je na neki način priča mog života - šta je najmanje što treba da uradim da bih prešao na nekst level? Čak minimum i na stvarima koje sam sebi zadajem, to je nekako tužno.

Ima li smisla i zašto ne?

Ovaj tekst će se baviti ispraznošću života i načinima na koje se ta ispraznost popunjava stvarima koje je produbljuju. Riječ je, dakle, o jednom teološkom tekstu koji naginje ka filozofiji i tako nagnut ne otkriva ništa što već ne znamo. Čisto, varijacija na već milion sedam stotina dvaseset i šest sličnih tekstova.

Prije, recimo, mjesec dana sam gledao film Hector and the Search for Happiness. Hektor je psihijatar kome ide dobro u životu al', ono, fali mu neki fazon, pa tako odlučuje da proputuje svijetom i vidi šta to ljude čini sretnim. Da ne prepričavam film,  samo da kažem da je tipično holivudsko sranje čije smo varijacije na temu gledali već milion sedam stotina dvaseset i šest puta i naravno da je nakon sve te zajebancije sa putOm oko svijeta shvatio da mu je sreća bila tu pred nosom - njegova djevojka, i da se trebaju vjenčati i imati djecu i tome slično. E, da, spojler.

 Uglavnom film mi se svidio, ne toliko zbog poente i sadržaja filma nego načina na koji je sniman i osvjetljenje... kamera... Dobro, film mi se svidio jer sam bio emocijalno nestabilan i onda kad gledam bljuzge od filmova postanem čudno optimističan i sklon self help bulšetima u koji možda spada i ovaj film. Zato je dobro da pišem ovaj tekst sa jednom istorijskom distancom od već pomenutog događaja.

Ima li života poslije alkohola?

Poprilično pijan lik stoji pola metra od mene, takođe za šankom. Na trenutak mu uhvatim pogled - nema se tu bogznašta  uhvatiti.  Pola minute kasnije lik pođe da pada. Hvatamo ga da ne odvali glavom u kakav ćošak. Počinje da ispušta neke čudne zvuke. Pijani gosti dobacuju svoje teorije šta bi to moglo biti. Konobarica viče samo da mi ovdje ne umre, zovite hitnu! Neko stvarno i zove hitnu.  U hitnoj pitaju je l' pijan? Jeste. Malo smo prebunkirani, nađite prevoz pa ga dovezite. U međuvremenu poprilično pijani lik je popio sećerom zaslađenu vodu. Držimo palčeve da nije dijabetičar. Čini se da dolazi sebi, čak se i nasmijao. U fazonu bio sam negdje i sad sam opet ovdje, tamo je sranje.  Sve se vraća u normalu, ljudi se vraćaju svom alkoholu.

***

Meditacije o Reciklaži povodom "5" rođendana

11. februara se navršava (ili ako ste iz budućnosti - se navršilo) pet godina postojanja Reciklaže u obliku bloga. U tih pet godina uspjeli smo da naguramo na preko 400.000 posjeta i to zahvaljujući tome što se, izgleda, nešto sjebalo pa gomila amerikanaca i indonežana dolazi na post "Šta je Švarceneger rekao predatoru" a onda ostavljaju neke komentare na arapskom(?!?) koje povremeno pobrišem (jer kontam da su kojekakve reklame za koješta).Tako da ako zanemarimo tih 250.000 otkud-ja-znam-zašto-su-oni-tu ljudi, Reciklaža je zabilježila dobrih 150.000 slučajnih prolaznika, ponajviše zahvaljujući Top10 listama koje smo jedno vrijeme imali.

Razmišljanja iz bečkog potkrovlja: Kad je bal nek' je nacibal

Jaunar je u Beču vrijeme balova…

Ima ih jako mnogo, čini se da svaka struka ima svoj bal, medicinari, menadžeri, pekari, lovci, ekonomisti itd. Najveći od njih i najpompezniji je bal u Operi. O tom balu vam pišem uskoro, danas hoću da pišem o politički škakljivijem.

Čak ni naslov nema poentu

Ranije od 10^-43 sekunde - supersimetrija. Sve četiri fundamentalne sile su zajedno. Svemir bi mogao biti u savršenom stadijumu ništavila ili praznog višedimenzionalnog svemira.  Onda se nešto pojebe, simetrija se narušava i mali mjehurić  nastane. Mjehurić je bio malih dimenzija. Čibica.

Je l' onaj starac vadi plastične flaše iz kante za smeće i baca ih naokolo? Jep, vadi flaše i baca ih naokolo. Zašto? Ne izgleda mi kao neko ko to radi. Sasvim je pristojno obučen, ošišan i počešljan. Znači, samo nepristojno obučeni, dugogosi, raščupani ljudi rade čudne stvari? Da li bi bilo oke da stanem i posmatram šta će se desiti? Sad gleda u mene. Nema ludila u njegovim očima, možda blaga nezainteresovanost? Potencijalni ludak gleda nezainteresovano u mene. Bolje nego da definitivno ludak gleda zainteresovano u mene. Praviću se da pišem poruku. Možda bih trebao da ga pitam u čemu je fora sa bacanjem flaša. Nastaviću da hodam.